Она је била млада слепа певачица из Индонезије и стајала је на сцени Америцан Идол са мирном самопоуздањем. Држала је микрофон као да је то једино место где је заиста припадала од самог почетка. Био је то само пријатан осмех и сан који је изгледао већи од саме сцене. Није било драме, није било потребе за оправдањима. Када је најавила да ће изводити оригиналну песму, судије су се приближиле, заинтересоване, али неспремне за оно што ће се десити.
Затим је започела песму „Loneliness“.
Њен глас је био леп и чист, испуњен страшћу која ју је чинила зрелијом него што је заиста била. Свака нота је била признање, а свака линија је додиривала срце. Тишина је пала на публику. Судии су остали потпуно непомични. А Симон Коуелл, који ретко показује емоције, није могао да престане да је гледа као да је сведок нечега што се дешава само једном у животу.
Када аплаузи престадоше, нагнуо се и замолио је да поново отпева. Није зато што је био несигуран, већ зато што није желео да тренутак заврши. Након топлог кимнућа, вратила се на клавијатуру и посветила му следећу песму: „Sorry Seems to Be the Hardest Word“ Елтона Џона.
Оно што је уследило било је електризирајуће.
Њен глас је испунио читаву салу искреношћу и срцепарајућом елеганцијом, а Симонов израз лица се претворио у ретко виђени страхопоштовање. Чим је последња нота одиграна, цела сала је већ стајала. Да ли је то Симон? Устао је, пришао пулту и притиснуо Golden Buzzer, шаљући је директно на уживо наступе у вихору златног конфетија.
Те вечери млада слепа певачица је учинила више од само аудиције; она је поново дефинисала шта аудиција може бити.