Ušla je u salon sa srebrnom kosom vezanom u razigrane repiće, izraza lica mirnog ali očekujućeg. Frizer je kružio oko nje kao umetnik koji proučava prazno platno, makaze spremne kao četkice da stvore nešto novo.
Pramen po pramen, repići su padali, svaki je nosio godine poznatosti i udobnosti. Sedela je savršeno mirno, pogled nepomičan, kao da je prepuštala ne samo kosu, već i deliće prošlosti koje više nije morala da nosi.
A onda se, polako, otkrio preobražaj. Iz razigranih pramenova vezanih visoko izašla je elegantna, dotirana silueta. Nova frizura je uokvirivala njeno lice, ističući crte sa mekoćom koja je delovala i moderno i vanvremeno.
Kada se najzad pogledala u ogledalo, mali, znalački osmeh pojavio se na njenom licu. Nije videla samo novu frizuru — srela je novu verziju sebe, koja je uvek bila tu, spremna da izađe na videlo.
To nije bio samo preobražaj kose. To je bila tiha izjava: bila je spremna za svoje novo poglavlje.