Od trenutka kada je izašao na scenu, bilo je nečega u njemu što je odmah privuklo pažnju. Nisu mu bili potrebni spektakularni pokreti niti preterano dramatičan izlazak da bi zainteresovao publiku. Sa mirnim samopouzdanjem i prepoznatljivim old-school stilom, bio je spreman da svima pokaže šta njegov glas zaista može.
A onda je počeo da peva — i taj hrapavi, soul glas odmah je promenio čitavu atmosferu. Njegov vokal imao je sirov kvalitet koji je zvučao autentično i bio pun karaktera. Svaki stih nosio je toplinu klasičnog soula, dok je njegov grublji ton davao nastupu snažnu i jedinstvenu ličnost.
Kako se nastup nastavljao, činilo se da sve dublje uranja u muziku. Nije bilo potrebe za nepotrebnim scenskim efektima — njegov glas je radio sav posao. Kombinacija soula, sirove snage i emocija činila je gotovo nemogućim skrenuti pogled, a publika je brzo shvatila da prisustvuje nečemu posebnom.
Čak je i Simon delovao potpuno očarano nastupom. Pažljivo je posmatrao dok je pevač donosio jedan snažan trenutak za drugim. Bilo je nečeg osvežavajućeg u slušanju glasa koji nije zvučao uglađeno do savršenstva — naprotiv, upravo su njegove nesavršenosti bile ono što ga je činilo toliko nezaboravnim.
Do kraja, ovo više nije bila samo još jedna audicija. Bio je to podsetnik koliko upečatljiv može biti zaista prepoznatljiv glas. Old-school soul, neverovatna hrapavost i neosporno prisustvo na sceni spojili su se u nastupu koji je držao pažnju od početka do kraja.